Čitalački kompas: Kako knjige oblikuju naš unutrašnji svet

Postoji neka tiha, gotovo sveta magija u trenutku kada prvi put otvorite knjigu. To nije samo čin listanja papira; to je ceremonija započinjanja dijaloga sa svetom koji je neko drugi, često od davnina, brižljivo satkao od reči. U svetu koji neprestano juri, gde se informacije konzumiraju u brzim, često plitkim zalogajima, čitanje ostaje poslednje utočište za duboko, fokusirano uranjanje u tuđe misli i sopstvenu introspekciju. Ovaj tekst nije suvoparna analiza književnih pravaca, već topla, gotovo nostalgična šetnja kroz univerzum svakog strastvenog čitaoca. Biće to mapiranje navika, sećanja i emocija koje knjige bude u nama. Kako bi preglednost bila što jasnija, mnoga pitanja koja su već postavljena u sličnim čitalačkim krugovima poslužiće nam kao vodilje kroz ovaj labirint.

Prva ljubav: omiljeni pisac i susret koji menja sve

Retko ko ostane ravnodušan na pitanje ko mu je omiljeni pisac. To nije samo ime na polici; to je lični orijentir, neko čije su reči postale deo našeg unutrašnjeg monologa. Za mnoge od nas, ta ljubav nije bila prolazna, već konstantan oslonac kroz različite faze života. Spominju se velikani poput Šekspira, Dostojevskog, Andrića i Crnjanskog, čija dela generacijama ne gube na snazi. Kada neko kaže da mu je omiljeni pisac Ivo Andrić, to obično nosi sa sobom tiho poštovanje prema snazi istorije i psihologije utkane u njegove rečenice. Tu su i pisci koji su obeležili detinjstvo, poput Branka Ćopića, čija dela mirišu na detinjstvo, i Nušića, čija je autobiografija mnoge navela na smeh i razmišljanje.

Fascinantno je kako se ukusi presecaju. Neko će reći da ga uvek, uvek, uvek privlači Šekspir, dok će drugi ostati dosledni slojevitim svetovima Tolkiena, Kamija, Hesea, Orvela ili Haksija. Savremeni čitaoci često izdvajaju Gabrijela Garsiju Markesa ili Justejna Gordera, čiji je „Sofijin svet“ mnogima bio prvi susret sa filozofijom, čak i ako ih je katkad razočarao. Spominje se i Den Simons, Žil Vern i Rodžer Zelazni kao majstori spekulativne fikcije koji ostavljaju bez daha. Na domaćem terenu, pored Andrića, nezaobilazni su Bora Stanković, Aleksa Šantić i, naravno, Miloš Crnjanski sa svojim lirizmom koji teško prolazi nezapaženo. Izbor omiljenog pisca je ogledalo duše; govori o tome šta tražimo u životu - utehu, uzbuđenje, mudrost ili samo tiho razumevanje.

Knjiga koja je na vas ostavila najveći utisak u pubertetu

Pubertet je vreme kada knjiga ne ulazi samo u mozak, već direktno u krvotok. To su priče koje nas tresu, plaše, oblikuju i bude prve velike emocije. Kada se postavi pitanje koja je to knjiga, odgovori su često potresni i puni duboke, sirove memorije. „Mi djeca sa kolodvora Zoo“ se skoro uvek izdvaja kao jedna od najpotresnijih. To je knjiga koja ne dozvoljava da se spava danima, čije slike zauvek ostanu urezane u pamćenju, na šta su mnogi čitaoci potvrdno klimnuli glavom, sećajući se jeze i nesanice.

Tu su i druge priče koje su obeležile te formativne godine: „Mali princ“ sa svojom gorko-slatkom filozofijom, „Dnevnik Ane Frank“ koji uvodi u surovost sveta kroz najnežnije oči, i Nušićeva autobiografija koja je pokazala da je smeh moćno oružje. Neki su se sretali sa mnogo ozbiljnijim štivom, poput „Ane Karenjine“ ili „Prozak nacije“. Zanimljive su i one manje tipične ispovesti: knjiga o ljubavi zrele žene i blago retardiranog mladića, čije je ime pisca ostalo zaboravljeno, ali je osećaj nerazumevanja i čuđenja ostao. Ili serijal „Grička vještica“, „Crna braća“, pa čak i Danteova Božanstvena komedija pročitana na jedan potpuno drugačiji, detinji način, koji je probudio maštu i želju za stvaranjem. To je period kada smo čitali i Crnjanskog i Pekića, ne uvek razumevajući sve, ali osećajući svakom porom.

Lektire: mučenje ili čarolija?

Školski program je posebno, minsko polje u svetu čitanja. Pitanje „Da li ste voleli da čitate lektire u školi?“ gotovo uvek izazove bujicu podeljenih osećanja. Ima onih koji su ih gutali, često unapred, jer su već odavno plivali u ozbiljnijim vodama književnosti. Jedna čitateljka se seća kako je u sedmom razredu pročitala stotinak knjiga za svoju dušu, pa joj lektire nisu predstavljale napor već užitak, posebno kada je gimnazijski program doneo remek-dela.

S druge strane, mnogima je sama obaveza gušila svaku čar čitanja. „Ne volim kada me neko tera“, glasi univerzalni stav. Najomraženije su često bile one knjige na koje jednostavno nismo bili spremni ili čiji stil nam je bio stran. „Robinson Kruso“ se spominje kao mučenje iz osnovne škole koje se pamti čitavog života. U gimnaziji, zloglasni su bili „Lelejska gora“ Mihaila Lalića, „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa, „Proces“ Franca Kafke, i mnogima preobimna „Ana Karenjina“ ili „Tihi Don“. Profesori koji su zahtevali čitanje celina i pamtili boju haljine glavne junakinje na 276. strani dodatno su ubijali svaki užitak.

Ipak, bilo je i lektira koje su se izdvajale kao blago. „Na Drini ćuprija“, uprkos svojoj monumentalnosti, za mnoge je ostala najlepša. „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, „Stranac“, „Zločin i kazna“, „Nečista krv“, „Orlovi rano lete“, „Prokleta avlija“ i „Kad su cvetale tikve“ su dela koja su osvajala srca uprkos (ili baš zbog) svoje težine. Neko će reći da je „Cica Gorio“ bila omiljena, dok će drugi zazirati od nje. Interesantno je da su mnogi kasnije zavoleli knjige koje su mrzeli u školi, shvatajući da jednostavno nisu bili u pravom životnom dobu za njih, što je dragocena lekcija o strpljenju u susretu sa umetnošću.

Umetnost odabira: kako biramo sledeću knjigu za čitanje

U beskrajnom moru naslova, kako izabrati onu pravu? Postoje raznorazne strategije. Neko će se osloniti isključivo na preporuke osoba u čiji ukus ima apsolutno poverenje. Za druge je presudan kratak sadržaj na poleđini knjige, ta mala proza koja mora da ih zaintrigira u roku od nekoliko sekundi. Priznajmo, ima i onih koje lako zavedu prelepe korice. Ponekad je to samo intuitivni osećaj, „odem u knjižaru i uzmem onu koja mi privuče pogled“, kako kažu oni sa specifičnim ukusom.

Iskusniji čitaoci često imaju svoje proverene rituale. Neko će reći: „Gledam sve: ko je pisac, pročitam poleđinu, naslov, pa razmislim da li sam čula nešto o knjizi... ali obično mi je presudan taj sadržaj na poleđini.“ Drugi će otići korak dalje i obavezno pročitati prvu celu stranu, ili čak nasumično otvoriti knjigu i pročitati nekoliko redova kako bi osetili stil pisca. To je kao kušanje vina pre nego što se odlučite za bocu. Kriterijumi se kreću od imena pisca, preko žanra, do trenutnog raspoloženja - nekada nam treba ozbiljna istorijska knjiga, a nekada lagani, rasterećujući roman za plažu.

Planovi za sledeće čitanje su podjednako raznoliki. Neko je već zagledao „Lovca na zmajeve“ jer mu stoji na vidnom mestu, drugi planira da se uhvati u koštac sa „Braćom Karamazovima“, treći čeka sajam knjiga da po povoljnijoj ceni uzme nešto od Harukija Murakamija, poput „Norveške šume“ ili „Sputnik ljubav“. Ima i onih koji su u fazi stručne literature, psihologije ili filozofije - Alfred Adler i njegovo „Poznavanje života“ ili Raselova „Istorija filozofije“ su česti izbori. A tu su uvek i oni koji iščekuju nova izdanja svojih omiljenih pisaca, poput Nikija Frenča ili Harlana Kobena.

Razočaranje i lekcije: kada omiljeni pisac podbaci

Ništa nije bolnije za strastvenog čitaoca od razočaranja u knjigu od koje se mnogo očekivalo. „Sofijin svet“ Justejna Gordera je čest "krivac" - toliko hvaljen, a mnogima stil pisanja jednostavno nije legao, pa su odustajali već na pedesetoj stranici. „Ime ruže“ Umberta Eka je još jedan primer knjige koja je neke šarmirala, a druge smrtno smorila. „Seobe“ Miloša Crnjanskog su se pokazale kao kamen spoticanja za mnoge, upravo zbog svoje lirske, paučinaste strukture rečenica koja ne prija svakom senzibilitetu. Neki su je doživeli kao potpuno razočarenje, dok je drugima baš zbog toga bila magična.

Ovo nas dovodi do važnog zaključka: ne postoji objektivno dobra ili loša knjiga, samo postoje trenutak i sazrevanje. Neko će slegnuti ramenima i reći: „Ne očekujem ništa od knjiga pa se ni ne razočaram. Čitam pa presudim bez preubeđenja.“ To je možda i najzdraviji pristup. Zanimljivo je kako je „Ana Karenjina“ za nekog remek-delo, a za drugog preobimna, razvučena priča. Jedan čitalac je to savršeno opisao: „od umetnosti zahtevam da me pogodi u pleksus... ne podnosim sentimentalnost jer ona je uvek vešt način izbegavanja iskrenosti.“ I baš tu, u prostoru između očekivanja i stvarnog doživljaja, rađa se najiskreniji dijalog sa književnošću.

Susret sa klasicima i čitalačkim izazovima

Kada se povede razgovor o tome da li više volimo klasike, teže i ozbiljnije knjige, ili se radije opredeljujemo za takozvanu čik lit literaturu, odgovori su nijansirani. Mnogima izbor zavisi od raspoloženja i životne faze. „Kad mi je samo do razbibrige, čitam laku literaturu i uživam, a nekad mi treba nešto da mi više uključi mozak, da se malo namučim“, kaže jedan iskusni čitalac. Drugi su radikalniji i kažu: „Klasicima dajem prednost jer su zaista knjige koje su me istinski potresle i izmenile. Beletristiku sam pročitala na tone, a sad da me streljate ne mogu se setiti o čemu se radi ni u jednoj.“

Značajan deo čitalačke kulture čine i pitanja poput onog da li vodimo evidenciju pročitanih knjiga. Neki su fascinantni zapisivači, sveskama punim detalja o radnji, likovima i citatima. Jedan sagovornik je pomenuo cifru od 687 pročitanih knjiga! Drugi su odustali od evidencije, shvativši da im književnost, u neku ruku, postaje profesija. Postoje i čuveni platforme poput Goodreads-a, gde se može pratiti reading challenge i planirati koliko knjiga pročitati tokom godine. Neko će reći da je 2014. cilj 50 do 70 knjiga, dok će drugi ostaviti prostor za spontanost, verujući da broj nije bitan, već užitak.

Od domaćih pisaca do svetskih remek-dela

Omiljeni domaći dječiji pisac je tema koja budi najnežnija sećanja. Tu Branko Ćopić vlada bez konkurencije - njegovi „Orlovi rano lete“ i „Ježeva kućica“ su deo kolektivnog nasleđa. Odmah uz njega je Gradimir Stojković sa svojim „Hajdukom“, kao i Duško Radović i Ršumović. To su pisci koji su nas naučili šta znači imati heroja u našem sokaku.

Kada je reč o domaćoj poeziji, spominju se Mika Antić, Desanka Maksimović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i Branko Miljković. Omiljeni domaći pjesnik je neko sa čijim se stihovima identifikujemo, a mnogi su se pronašli u Antićevoj vedrini i melanholiji, ili u Dučićevoj savršenoj formi. Sa druge strane, kad razmišljamo o najboljem piscu svih vremena, najčešće se izdvajaju Dostojevski i Šekspir, kao dva neprikosnovena vrha.

Ne možemo zaobići ni pitanje: „Kog pisca od klasika srpske književnosti nikako ne volite?“ Tu vlada zanimljiva demokratija ukusa. Miloš Crnjanski se često spominje kao pisac čiji sumatraizam ne prija svima. Njegova težina, taj osećaj da se posle svake rečenice zastane i razmisli, za mnoge je prenaporan. Drugi ne vole Danila Kiša zbog njegove hermetičnosti, dok treći pak ne podnose Pavićev konceptualni pristup, koji im zvuči kao nejasan odjek magijskog realizma. To ne osporava kvalitet pisca, već je samo dokaz da je čitalačka hemija neuhvatljiva.

Likovi i njihov psihološki portret

Neke od najzanimljivijih niti u razgovorima ljubitelja knjiga tiču se identifikacije sa likovima. „Da li ste se ikada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana?“ O, da. Spisak je podugačak. Od misterioznog, ciničnog gospodina Darsija („Gordost i predrasude“), preko divljeg, razornog Hitklifa („Orkanski visovi“), do zagonetnog grofa Monte Krista. Tu su i ruski junaci - knez Miškin, Raskoljnikov, i naravno, fatalni Vronski iz Ane Karenjine. Mnogi su maštali o muškarcima poput onih iz romana Mir Jam, gde su likovi oličenje časti i snage.

A pitanje „U čijem ste psihološkom portretu prepoznali sebe?“ otvara još dublje rane. Neko je video sebe u krotkoj, maštovitoj Mariji Bolkonskoj iz Rata i mira, devojci koja misli da je ružna i sanja o ljubavi. Drugi su se pronašli u Koštani Bore Stankovića, ili u luckastoj Emi džejn Ostin, koja stalno pravi zabunu pokušavajući da reši tuđe živote. A ima i onih koji su izabrali svog alter ega u piscu - Danilo Kiš ili Ivo Andrić - ne zbog sličnosti sudbine, već zbog senzibiliteta koji dele.

Od hegemonije lektire do omiljenog žanra

Rijetki su oni kojima je književno obrazovanje bilo potpuno strano. Čak i oni koji su mrzeli lektire, gajili su ljubav prema nečemu što nije bilo u školskom programu. Iz srpske književnosti, mnogi su se oduševili delima koja nisu obavezna: „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića, napisan jezikom naroda; romani Gorana Petrovića; proza Bore Stankovića; ili pak mračni svetovi Borislava Pekića i Slobodana Selenića. Tu su i Momo Kapor, Mir Jam i Grozdana Olujić.

A koji je to omiljeni književni žanr? Iako je epska fantastika sa „Gospodarom prstenova“ mnogima na prvom mestu, istorijska fikcija, psihološki trileri i klasični realizam imaju podjednako verne poklonike. Jedan odgovor se savršeno ističe: „Mogu skoro sve da čitam, ali najviše volim trilere... i istorijske romane, sve što ima veze sa mitologijom, a još ako se ukombinuje - ja srećna.“

Rituali i posedovanje knjiga

Za pravog bibliofila, knjiga nije samo tekst. Ona je predmet. Pitanje „Da li više volite da posedujete knjigu ili da je vratite u biblioteku“ je ključno za razumevanje strasti. Većina čitalaca su i sakupljači. „Volim da sam okružena tim malim čarobnim svetovima zarobljenim između korica, da ih milujem pogledom... da im se vraćam kao starim prijateljima.“ Postoji posebna ljubav prema antikvarnim, pohabanim primercima koji su prošli kroz mnogo ruku, ali i fetišizam prema tvrdim povezima i minimalističkim koricama.

Tu su i bukmarkeri. Pravi ljubitelji ih obožavaju, skupljaju kao suvenire sa putovanja i smatraju ih delom rituala čitanja. Upotreba svega drugog - običnog parčeta papira - je prihvatljiva, ali jedan grijeh je neoprostiv. A to su takozvane „magareće uši“. Savijanje listova knjige se smatra svetogrđem, činom koji izbacuje iz takta i vlasnika knjige i bibliotekara. Briga o knjizi je produžetak poštovanja prema njenom sadržaju.

Zaključak: putovanje bez kraja

Od prve pročitane slikovnice, poput „Pedaljpeda“ ili „Hajdi“, do pokušaja da se napiše sopstveni roman, čitalački životni put je bogat, kompleksan i duboko ličan. On uključuje noći bez sna posle „Hiljadu čudesnih sunaca“, večite dileme između romantizma, realizma i avangarde, i spoznaju da život bez „Tajni“ i psihološko-motivacionih knjiga može biti isto tako ispunjen.

Da li čitamo na engleskom, španskom ili ruskom? Da li slušamo audio-knjige? Da li nosimo pet knjiga na godišnji odmor? Odgovori na ova pitanja su manje važni od same činjenice da čitamo. Jer svaka pročitana knjiga je razgovor sa samim sobom, prilika da na trenutak izađemo iz sopstvenih korica i provedemo ostatak života - ili makar jedno popodne - u tuđim. A u tom univerzumu, kako to reče jedan pisac, „put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe.“